1Rekoh: èuvaæu se na putovima svojim da ne zgriješim jezikom svojim; zauzdavaæu usta svoja, dok je bezbožnik preda mnom.
2Bijah nijem i glasa ne pustih; muèah i o dobru. Ali se tuga moja podiže,
3Zapali se srce moje u meni, u mislima mojim razgorje se oganj; progovorih jezikom svojim:
4Kaži mi, Gospode, kraj moj, i dokle æe trajati dani moji? da znam kako sam ništa.
5Evo s pedi dao si mi dane, i vijek je moj kao ništa pred tobom. Baš je ništa svaki èovjek živ.
6Baš hodi èovjek kao utvara; baš se uzalud kida, sabira, a ne zna kome æe dopasti.