2 Sa Siona, koji je vrh krasote, javlja se Bog.
3 Ide Bog naš, i ne muèi; pred njim je oganj koji proždire, oko njega je bura velika.
4 Doziva nebo ozgo i zemlju, da sudi narodu svojemu:
5 “Skupite mi svece moje, koji su uèinili sa mnom zavjet na žrtvi.
6 I nebesa oglasiše pravdu njegovu, jer je taj sudija Bog.)
7 Slušaj, narode moj, što æu ti kazati, Izrailju, što æu ti javiti. Ja sam Bog, Bog tvoj.
8 Neæu te za žrtve tvoje karati; tvoje žrtve paljenice svagda su preda mnom.
9 Ne treba mi uzimati teleta iz doma tvojega, ni jariæa iz torova tvojih.
10 Jer je moje sve gorsko zvijerje, i stoka po planinama na tisuæe.
11 Znam sve ptice po gorama, i krasota poljska preda mnom je.
12 Da ogladnim, ne bih tebi rekao, jer je moja vasiljena i sve što je u njoj.
13 Zar ja jedem meso volujsko, ili krv jareæu pijem?
14 Prinesi Bogu hvalu na žrtvu, i izvršuj višnjemu zavjete svoje.
15 Prizovi me u nevolji svojoj, izbaviæu te, i ti me proslavi.”
16 A bezbožniku reèe Bog: zašto kazuješ uredbe moje i nosiš zavjet moj u ustima svojima?
17 A sam mrziš na nauku, i rijeèi moje bacaš za leða.
