4 Neka se postide i posrame koji traže dušu moju; neka se odbiju natrag i postide koji mi zlo hoæe.
5 Neka budu kao prah pred vjetrom, i anðeo Gospodnji neka ih progoni.
6 Neka bude put njihov taman i klizav, i anðeo Gospodnji neka ih tjera.
7 Jer ni za što zastriješe mrežom jamu za mene, ni za što iskopaše jamu duši mojoj.
8 Neka doðe na njega pogibao nenadna, i mreža koju je namjestio neka ulovi njega, neka on u nju padne na pogibao.
9 A duša æe se moja radovati o Gospodu, i veseliæe se za pomoæ njegovu.
10 Sve æe kosti moje reæi: Gospode! ko je kao ti, koji izbavljaš stradalca od onoga koji mu dosaðuje, i ništega i ubogoga od onoga koji ga upropašæuje?
11 Ustaše na me lažni svjedoci; što ne znam, za ono me pitaju.
12 Plaæaju mi zlo za dobro, i sirotovanje duši mojoj.
13 Ja se u bolesti njihovoj oblaèih u vreæu, muèih postom dušu svoju, i molitva se moja vraæaše u prsima mojima.
14 Kao prijatelj, kao brat postupah; bijah sjetan i s oborenom glavom kao onaj koji za materom žali.
15 A oni se raduju kad se ja spotaknem, i kupe se, kupe se na me, zadaju rane, ne znam zašto, èupaju i ne prestaju.
16 S nevaljalijem i podrugljivijem besposlièarima škrguæu na me zubima svojima.
17 Gospode! hoæeš li dugo gledati? Otmi dušu moju od napadanja njihova, od ovijeh lavova jedinicu moju.
18 Priznavaæu te u saboru velikom, usred mnogoga naroda hvaliæu te:
19 Da mi se ne bi svetili koji mi zlobe nepravedno, i namigivali oèima koji mrze na me ni za što.
