2 Bože moj! vièem danju, a ti me ne slušaš, i noæu, ali nemam mira.
3 Sveti, koji živiš u pohvalama Izrailjevim!
4 U tebe se uzdaše oci naši, uzdaše se, i ti si ih izbavljao.
5 Tebe prizivaše, i spasavaše se; u tebe se uzdaše, i ne ostajaše u sramoti.
6 A ja sam crv, a ne èovjek; potsmijeh ljudima i rug narodu.
7 Koji me vide, svi mi se rugaju, razvaljuju usta, mašu glavom,
8 I govore: oslonio se na Gospoda, neka mu pomože, neka ga izbavi, ako ga miluje.
9 Ta, ti si me izvadio iz utrobe; ti si me umirio na sisi matere moje.
10 Za tobom pristajem od roðenja, od utrobe matere moje ti si Bog moj.
11 Ne udaljuj se od mene; jer je nevolja blizu, a nema pomoænika.
12 Opteèe me mnoštvo telaca; jaki volovi Vasanski opkoliše me;
