1 Bože, Bože moj! zašto si me ostavio udaljivši se od spasenja mojega, od rijeèi vike moje?
2 Bože moj! vièem danju, a ti me ne slušaš, i noæu, ali nemam mira.
3 Sveti, koji živiš u pohvalama Izrailjevim!
4 U tebe se uzdaše oci naši, uzdaše se, i ti si ih izbavljao.
5 Tebe prizivaše, i spasavaše se; u tebe se uzdaše, i ne ostajaše u sramoti.
6 A ja sam crv, a ne èovjek; potsmijeh ljudima i rug narodu.
7 Koji me vide, svi mi se rugaju, razvaljuju usta, mašu glavom,
8 I govore: oslonio se na Gospoda, neka mu pomože, neka ga izbavi, ako ga miluje.
9 Ta, ti si me izvadio iz utrobe; ti si me umirio na sisi matere moje.
10 Za tobom pristajem od roðenja, od utrobe matere moje ti si Bog moj.
11 Ne udaljuj se od mene; jer je nevolja blizu, a nema pomoænika.
12 Opteèe me mnoštvo telaca; jaki volovi Vasanski opkoliše me;
13 Razvališe na me usta svoja. Lav je gladan lova i rièe.
14 Kao voda razlih se; rasuše se sve kosti moje; srce moje posta kao vosak, rastopilo se u meni.
15 Sasuši se kao crijep krjepost moja, i jezik moj prionu za grlo, i u prah smrtni meæeš me.
16 Opkoliše me psi mnogi; èeta zlikovaca ide oko mene, probodoše ruke moje i noge moje.
17 Mogao bih izbrojiti sve kosti svoje. Oni gledaju, i od mene naèiniše stvar za gledanje.
18 Dijele haljine moje meðu sobom, i za dolamu moju bacaju ždrijeb.
