11 Ustadoše svjedoci opaki: pitaju me za ono što ne znam.
12 Vraćaju mi zlo za dobro, duša moja zapada u osamu.
13 U bolesti njihovoj nosio sam kostrijet, dušu svoju postom morio, i molitva mi se u krilo vraćala.
14 Kao za prijateljem, za bratom - obilažah tužan; od žalosti se pogurih kao onaj što za majkom žali.
15 A sada kad posrnuh ja, oni se raduju, skupiše se protiv mene da udare iznenada, i bez prestanka oni me razdiru.
16 Ruglom na ruglo iskušavaju me i zubima škripaju na mene.
17 O Jahve, dokle ćeš gledati? Istrgni mi dušu nasrtajima njihovim, otmi lavovima jedino dobro moje!
18 Zahvalit ću ti u velikom zboru, slavit ću te među pukom brojnim.
19 Nek' se ne raduju nada mnom dušmani nepravedni, nek' ne namiguju očima oni koji me nizašto mrze!
20 Jer oni ne misle o miru, već spletke snuju protiv mirnih u zemlji.
21 Razvaljuju svoja usta na me i govore: “Ha, ha, vidjesmo očima svojim!”
22 Ti sve vidiš, o Jahve! Nemoj šutjeti! Gospode, od mene se ne udaljuj!
23 Preni se, ustani da me obraniš, Bože moj, Gospode, vodi parnicu moju!
24 Po svojoj me pravdi sudi, Jahve, Bože moj, nek' se ne raduju nada mnom!
25 Nek' ne misle u srcu: “Ispunila nam se želja!” Nek' ne reknu: “Progutali smo ga!”
26 Nek' se postide i posrame svi zajedno koji se nesreći mojoj raduju! Nek' se odjenu stidom i sramotom oni koji se podižu na me!
