16 Prolazeći ispod nekog otočića zvanog Kauda, jedva uspjesmo dohvatiti čamac.
17 Podigoše ga pa upotrijebiše snast da potpašu lađu. Bojeći se pak da se ne nasuču u Sirti, spustiše prvenjaču. Tako ih je nosilo.
18 Budući da nas je oluja silovito udarala, sutradan se riješiše tovara,
19 a treći dan svojim rukama izbaciše brodsku opremu.
20 Kako se pak više dana nije pomaljalo ni sunce ni zvijezde, a oluja bjesnjela nemalena, bila je već propala svaka nada da ćemo se spasiti.
21 Ni jelo se već dugo nije. Onda usta Pavao posred njih i reče: “Trebalo je, ljudi, poslušati me, ne se otiskivati od Krete i izbjeći ovu nepogodu i štetu.
22 Sada vas pak opominjem: razvedrite se jer ni živa duša između vas neće stradati, nego samo lađa.
23 Noćas mi se ukaza anđeo Boga čiji sam i komu služim
24 te reče: 'Ne boj se, Pavle! Pred cara ti je stati i evo Bog ti daruje sve koji plove s tobom.'
25 Zato razvedrite se, ljudi! Vjerujem Bogu: bit će kako mi je rečeno.
26 Ali treba da se nasučemo na neki otok.”
27 Bijaše već četrnaesta noć što smo bili tamo-amo gonjani po Jadranu kad oko ponoći naslutiše mornari da im se primiče neka zemlja.
28 Bacivši olovnicu, nađoše dvadeset hvati dubine; malo poslije baciše je opet i nađoše ih petnaest.
29 Kako se bojahu da ne naletimo na grebene, baciše s krme četiri sidra iščekujući da se razdani.
30 Kad su mornari bili naumili uteći iz lađe i počeli spuštati čamac u more pod izlikom da s pramca kane spustiti sidra,
31 reče Pavao satniku i vojnicima: “Ako ovi ne ostanu na lađi, vi se spasiti ne možete!”
32 Nato vojnici presjekoše užad čamca i pustiše da padne.
33 Do pred svanuće nutkao je Pavao sve da uzmu hrane: “Četrnaesti je danas dan, reče, što bez jela čekate, ništa ne okusivši.
34 Stoga vas molim: založite nešto jer to je za vaš spas. Ta nikome od vas ni vlas s glave neće propasti.”
35 Rekavši to, uze kruh, pred svima zahvali Bogu, razlomi i stade jesti.
36 Svi se razvedre te i oni uzmu hrane.
37 A svih nas je u lađi bilo dvjesta sedamdeset i šest duša.
38 Jednom nasićeni, stanu rasterećivati lađu bacajući žito u more.
39 Kad osvanu, mornari ne prepoznaše zemlje; razabraše neki zaljev ravne obale pa odluče, bude li moguće, u nj zavesti lađu.
40 Odriješe sidra i ostave ih u moru. Istodobno popuste i spone kormila, razapnu prvenjaču prema vjetru pa udare k obali.
41 Ali naletješe na plićak i nasukaše brod: pramac, nasađen, osta nepomičan, a krmu razdiraše žestina valova.
42 Tada vojnici naumiše poubijati sužnje da ne bi koji isplivao i pobjegao,
43 ali im satnik, hoteći spasiti Pavla, omete naum: zapovjedi da oni koji znaju plivati najprvi poskaču i izađu na kraj,
44 a ostali će, tko na daskama, tko na olupinama lađe. Tako svi živi i zdravi prispješe na kopno.
