Pjesma 2:6-17

⁶Njegova mi je lijeva ruka pod glavom, a desnom me grli.

⁷- Kćeri jeruzalemske, zaklinjem vas srnama i košutama poljskim, ne budite, ne budite ljubav moju dok sama ne bude htjela!

⁸Glas dragoga moga! Evo ga, dolazi, prelijeće brda, preskakuje brežuljke.

⁹Dragi je moj kao srna, on je kao jelenče. Evo ga za našim zidom, gleda kroz prozore, zaviruje kroz rešetke.

¹⁰Dragi moj podiže glas i govori mi: “Ustani, dragano moja, ljepoto moja, i dođi,

¹¹jer evo, zima je već minula, kiša je prošla i nestala.

¹²Cvijeće se po zemlji ukazuje, vrijeme pjevanja dođe i glas se grličin čuje u našem kraju.

¹³Smokva je izbacila prve plodove, vinograd, u cvatu, miriše. Ustani, dragano moja, ljepoto moja i dođi.

¹⁴Golubice moja, u spiljama kamenim, u skrovištima vrletnim, daj da ti vidim lice i da ti čujem glas, jer glas je tvoj ugodan i lice je tvoje krasno.”

¹⁵Pohvatajte lisice, male lisice što oštećuju vinograde, naše vinograde u cvatu.

¹⁶Dragi moj pripada meni, a ja njemu, on pase među ljiljanima.

¹⁷Prije nego dan izdahne i sjene se spuste, vrati se, dragi moj: budi lagan kao srna, kao lane na gori Beteru.