Luki 23:17-53

¹⁷A trebaše o svakom prazniku pashe da im pusti po jednoga sužnja.

¹⁸Ali narod sav povika govoreæi: uzmi ovoga, a pusti nam Varavu;

¹⁹Koji bijaše baèen u tamnicu za nekakvu bunu uèinjenu u gradu i za krv.

²⁰A Pilat opet reèe da bi on htio pustiti Isusa.

²¹A oni vikahu govoreæi: raspni ga, raspni.

²²A on im treæi put reèe: kakvo je dakle on zlo uèinio? ja ništa na njemu ne naðoh što bi zasluživalo smrt; daklem da ga izbijem pa da pustim.

²³A oni jednako navaljivahu s velikom vikom, i iskahu da se on razapne; i nadvlada vika njihova i glavara sveštenièkijeh.

²⁴I Pilat presudi da bude kao što oni ištu.

²⁵I pusti onoga što iskahu, koji bješe baèen u tamnicu za bunu i za krv; a Isusa ostavi na njihovu volju.

²⁶I kad ga povedoše, uhvatiše nekoga Simona Kirinca koji iðaše iz polja, i metnuše na njega krst da nosi za Isusom.

²⁷A za njim iðaše mnoštvo naroda i žena, koje plakahu i naricahu za njim.

²⁸A Isus obazrevši se na njih reèe: kæeri Jerusalimske! ne plaèite za mnom, nego plaèite za sobom i za djecom svojom.

²⁹Jer gle, idu dani u koje æe se reæi: blago nerotkinjama, i utrobama koje ne rodiše, i sisama koje ne dojiše.

³⁰Tada æe poèeti govoriti gorama: padnite na nas; i bregovima: pokrijte nas.

³¹Jer kad se ovako radi od sirova drveta, šta æe biti od suha?

³²Voðahu pak i druga dva zloèinca da pogube s njim.

³³I kad doðoše na mjesto koje se zvaše košturnica, ondje razapeše njega i zloèince, jednoga s desne strane a drugoga s lijeve.

³⁴A Isus govoraše: oèe! oprosti im; jer ne znadu šta èine. A dijeleæi njegove haljine bacahu kocke.

³⁵I narod stajaše te gledaše, a i knezovi s njima rugahu mu se govoreæi: drugima pomože, neka pomože i sebi, ako je on Hristos, izbranik Božij.

³⁶A i vojnici mu se rugahu, i pristupahu k njemu i davahu mu ocat,

³⁷I govorahu: ako si ti car Judejski pomozi sam sebi.

³⁸A bijaše nad njim i natpis napisan slovima Grèkijem i Latinskijem i Jevrejskijem: ovo je car Judejski.

³⁹A jedan od obješenijeh zloèinaca huljaše na njega govoreæi: ako si ti Hristos pomozi sebi i nama.

⁴⁰A drugi odgovarajuæi šutkaše ga i govoraše: zar se ti ne bojiš Boga, kad si i sam osuðen tako?

⁴¹I mi smo još pravedno osuðeni; jer primamo po svojijem djelima kao što smo zaslužili; ali on nikakva zla nije uèinio.

⁴²I reèe Isusu: opomeni me se, Gospode! kad doðeš u carstvo svoje.

⁴³I reèe mu Isus: zaista ti kažem: danas æeš biti sa mnom u raju.

⁴⁴A bijaše oko šestoga sahata, i tama bi po svoj zemlji do sahata devetoga.

⁴⁵I pomrèa sunce, i zavjes crkveni razdrije se napola.

⁴⁶I povikavši Isus iza glasa reèe: oèe! u ruke tvoje predajem duh svoj. I rekavši ovo izdahnu.

⁴⁷A kad vidje kapetan šta bi, stade hvaliti Boga govoreæi: zaista ovaj èovjek bješe pravednik.

⁴⁸I sav narod koji se bijaše skupio da gleda ovo, kad vidje šta biva, vrati se bijuæi se u prsi svoje.

⁴⁹A svi njegovi znanci stajahu izdaleka, i žene koje bijahu išle za njim iz Galileje, i gledahu ovo.

⁵⁰I gle, èovjek, po imenu Josif, savjetnik, èovjek dobar i pravedan,

⁵¹On ne bijaše pristao na njihov savjet i na posao) iz Arimateje grada Judejskoga, koji i sam èekaše carstva Božijega,

⁵²On pristupivši k Pilatu zaiska tijelo Isusovo.

⁵³I skide ga, i obavi platnom, i metnu ga u grob isjeèen, u kome niko ne bijaše nikad metnut.